Тренажно истраживачка бициклистичка тура Загајичка Брда (20.6.2020.)
У суботу 20.06.2020. шесторо чланова ПСК „Челик“ Смедерево у саставу Каруповић, Кукић, Багзи, Бирта, Ђука и Цицмил одрадили су тренажно истраживачку бициклистичку туру од Смедерева до Загајичких брда и назад.
Загајичка брда се налазе у специјалном резервату природе „Делиблатска пешчара“ и уживају други степен заштите.
То су остаци древних пешчаних дина са степском и шумском вегетацијом. Представљају биодиверзитет на коме живе степске биљне и животињске заједнице. Највеће је станиште слепог кучета у Европи (извор Википедија).
Највиши врх је на 251 мнв са кога се јужни Карпати виде као на длану.
Осим степске вегетације, оно што брда чини атрактивним то је таласасти рељеф и то што се налазе усред равнице, тако да имате осећај као да сте на неком планинском терену.
Врх Загајачких Брда
ОПИС ТУРЕ
10:30 Каруповић, Кукић, Багзи и Бирта почињу вожњу
12:00 Креће Ђука
12:45 Креће Цицмил
Траса иде по локацијама Ковин – Делиблато – Делиблатска пешчара – Шушара – Загајичка брда.
Делиблатска пешчара са својом специфичном сувом степском пешчаном климом пружа право уживање за вожњу. С обзиром да је под заштитом државе, природа је очувана, пуна је четинара, багрема и разних степских врста. Такође, оно што је посебно уочљиво то су лептири на сваком кораку.
Ђука успут стиже прву четворицу и заједно стижу у Шушару око 15:15. Паузу су правили у Чардаку.
Цицмил их стиже око 15:45.
Од Шушаре екипа у пуном саставу креће асфалтним путем у потрагу за скретањем ка Загајичким брдима. Нико присутан до тад није био тамо.
Иначе Шушара је село које има једну главну дугачку праволинијску улицу (пут) са нанизаним кућама и плацевима са обе стране, које су поприлично сређене. На први поглед изгледа као викенд насеље.
После консултација са бициклистима на које смо наишли успут, проналазимо скретање. Поред је импровизован паркинг са 5,6 аутомобила. Брда нема на видику, а већ је 16:15. Облаци на небу су сивкасти са назнаком могућег пљуска. Ђука одлучује да крене назад, а ми остали крећемо на стазу по логици „кад смо већ довде дошли…“.
Након 3 км вожње по тракторским њивским путевима успевамо да пронађемо брда и главни врх на коме је тригонометарски камен из доба Аустроугарске.
После пола сата одмора, сликања и уживања у брдовитим пејзажима и погледу на јужне Карпате у 17:25 крећемо назад. Тмурни кишни облак који је стизао са Карпата стварао је малу дозу стрепње од потенцијалне олује.
Нисмо имали времена да мало дубље зађемо у брда и испитамо детаљније терен, али и то није лоше јер смо сачували разлог за поновни долазак.
17:50 Мало возећи, мало гурајући бицикле стижемо до асфалта.
Облак нам је и даље за петама.
Брзо се спуштамо у Шушару и занемарујући облак, задоцнело време и дуг пут до Смедерева правимо паузу за окрепљење у оближњем Каштелу „Маријета“.
Каштел је нов, сређен у ретро аутохтоном стилу са укусом, услуга је љубазна и домаћинска. Што је најбоље од свега облак је нестао са видика.
Састав
Око 18:45 крећемо назад.
У Делиблатској пешчари Каруповићу пуца гума. Он је једини возио градски бицикл са оним танким тркачким гумама. Пут кроз пешчару јесте од асфалта, али је у веома лошем стању, са много рупа и удубљења испуњена барама.
Пример како не треба кретати на дуг пут је немање резервне гуме. Није је имао нико од нас, што је велики пропуст.
Зовемо Ђуку који је већ стигао кући и договарамо да дође колима по Каруповића, а ми настављамо да мотамо педале под пуним гасом у жељи да што мање возимо по мраку до куће.
Без прављења већих пауза стижемо у Смедерево у 21:30.
Километража је измерила 98 км, а за оне који су кренули из Радинца још додатних 10-так.
Била је ово лепа истраживачка акција и лепа дестинација. Време нас је послужило.
Касно смо кренули из Смедерева што је допринело додатном умору због журбе и вожњи по мраку тик уз камионе „шестотоне“. Добро је да смо сви имали светла.
За дугачке туре оваквог типа потребно је кренути рано ујутру и наравно резервне гуме обавезне.
Путопис написао Срђан Цицмил
