СТАЗОПИС СА АКЦИЈЕ – 28.03.2021. – Велики Врањ (од Крепољина до манастира Витовница)
Првог дана после померања сата унапред и сат времена мање спавања, али и дужег дана, у недељу 28.03.2021. извели смо самосталну планинарску акцију у Хомољским планинама.
Сналажење у природи
У плану је био успон на врх Велики Врањ и успутни обилазак чувених хајдучких пећина по којима су се скривали непокорни хајдуци склањајући се од турских јатагана, а то су пећина Мијућица, Хајдучка и Погана пећина. Многе аге и бегови су оставили кости у овим пећинама у намери да пронађу и пресуде овим храбрим људима који се нису мирили са потлаченим положајем… Од Врања је даље требало наставити кроз велелепну шуму Трест и стазу завршити код манастира Витовница. Амбициозан план који смо на крају и остварили, мало теже него што смо очекивали…
У 8 часова кренули смо на успон из Крепољина. Већ на самом старту могли смо да претпоставимо шта нас чека, али нисмо се надали да ће набујале реке у толикој мери да нам ометају безбедно кретање по терену.
Стаза је углавном водила уз Крепољинску реку са њене обе стране. Прелазили смо преко мостова. Једна је био стари дрвени, а други бетонски.
Прву већу паузу направили смо код водопада Мијућица и пећине Мијућица. Водопад је феноменалан у ово доба године и то је један од главних извора Крепољинске реке.
Наставили смо стазом даље и дошли до Хајдучке пећине. После ње, вратили смо се истом стазом до одвајања за Погану пећину.
Ту смо имали прве препреке на стази. Услед набујале воде, нисмо могли да прескочимо до друге обале и дођемо до пећине већ смо то урадили алтернативним решењем преко старог стабла које је пало преко реке. Приступ до пећине следио је пречањем преко стрме падине тако да је овај део стазе има и техничку тежину.
Интересантно је да се у све три пећине уливају краци хомољских река па су пећине пуне жубора воде, а од силне влаге са горњих сводова константно капље вода.
После обиласка Погане пећине враћамо се истом стазом назад до одвајања за успон на Велики Врањ.
Стижемо близу гребена. До тада ишли смо блатњавим колским путевима, а сада смо већ ушли у зону снега. На једном месту је путоказ који показује успон на Врањ преко гребена и успон на Врањ без преласка гребена. Ми смо, наравно, скренули на гребенску стазу. Она је водила кроз шуму поред Малог Врања па гребеном на Врањ. У том делу је било доста снега.
Око 13 часова стижемо на зацртани циљ, Велики Врањ 884 мнв. Врањ се сместио на масовном стеновитом гребену и са њега се пружа одличан поглед на околне хомољске врхове: Кобиља Глава, Врата, Суморовац, Штубеј, Вукане, Јежевац, Крилаш, затим на Бељаницу, Велики Крш итд.
Након сат времена паузе и сунчања по ведром дану, настављамо даље. План је био да се преко Треста домогнемо манастира Витовнице. Лако је рећи и написати, али у оваквим временским условима који су нас даље сачекали мало теже за остварити, дабоме не и немогуће.
Километража код Врања је изнела 13,5 км. Чекало нас је још више од тога…
Убрзо после спуштања у хомољске дубодолине и окриље моћне шуме Трест, наилазимо на потешкоће на терену које ће нас пратити целим путем до манастира.
Много нападалог дрвећа које је пречило стазу и блатњава земља натерали су нас да занемаримо маркације и потражимо погодније смерове за силазак до усека између 2 брда кроз који нас је даље водио правац стазе.
Почели смо шуму да сечемо ван утабаних стаза и тек ту, на 15-ом км почиње права авантура.
Спуштамо се стрмином до реке која буја и носи све испред себе што може да понесе. Мостова нема. Мора се наћи најпогоднији део терена где се може прећи на другу страну обале. Група нам је велика – 24 планинара, међу њима и дете од 9 година – мали Василије који се показао као један од највештијих и најхрабријих под оваквим отежавајућим околностима.
Успевамо стрмином да се дочепамо реке и прелазимо је помажући једни друге пружањем руку и штапова и позиционирањем већег камења на које се може згазити и одскочити до обале.
На другој обали чека нас, гле чуда, стрмина. Уз њу се пењемо и настављамо даље правцем реке Витовнице која нас води до манастира Витовница.
Сви смо већ блатњави. Неки више, неки мање, а неки и у горњем делу тела услед падова.
Наше кретање је даље изгледало овако: нађемо стазу и кренемо њом док не дођемо до реке која је бујицом препречила стазу. Онда тражимо погодно место за колико толико безбедан прелазак реке како би наставили даље стазом. Овај сценарио се понављао неколико пута. Дешавало се да пречимо стрму блатњаву и клизаву падину и по пар стотина метара док не бисмо дошли до места где је било смислено покушати прелазак.
На једном месту смо потрошили бар пола сата у импровизацији прављења прелаза. Набацали смо неколико старих трулих стабала. Покушавали да пређемо, а да не паднемо у воду. Само један од нас је ту, уз велику муку, успео да пређе, а ми остали на крају решили да забаталимо тај прелаз јер је постојао велики ризик од падања у реку.
Око 200 метара од тог места налазимо да је река ужа и ту започињемо пребацивање на другу обалу – уз помоћ старог стабла и са штаповима пружаним са супротне стране обале од стране оних који су већ прешли.
Имали смо још 2,3 преласка преко реке, не толико авантуристичка колико овај последњи. Стаза се већ одужила, време окаснело, људи углавном мокри и блатњави.
Око 20 часова, већ увелико по мраку, долазимо до аутобуса.
Стаза нам је трајала 11 и по сати. Прешли смо 30,5 км са преко 1000 м кумулативног успона.
Иако се акција претворила у преживљавање стазе у природи, нико није био мрзовољан и нервозан. Са осмехом на лицима, срећни и задовољни што смо успели да савладамо природне непогоде на путу, кренули смо кућама.
РЕЗИМЕ
Ово је био прави пример колико силе природе могу да поремете кретање по стази и да правац кретања премести са стазе у дивљину. То су оне објективне опасности у планини на које нас упозоравају на свим нивоима планинарских обука. Оне условљавају да изађемо из зоне лепих временских прилика и да се у складу са околностима на терену сналазимо како најбоље знамо и умемо не би ли безбедно завршили стазу. Мислим да је добро и корисно да се сваком планинару с времена на време дешавају овакве ванредне околности на стази које га терају да се сналази у природи. Научићемо да поштујемо и да не потцењујемо природу и њене законистости, повећаћемо праг психофизичке издржљивости и боље упознати сопствене менталне границе; спремнији ћемо дочекати будуће временске неприлике за које никад не можемо да будемо сигурни када ће се поново јавити и доделити нам главну улогу у филму у коме је природа суверени сценариста и режисер.
Водичи на акцији Срђан Цицмил и Александар Стевановић.
Стазопис написао Срђан Цицмил, коловођа акције.
Фотографије: Јелена Пауновић (_dete_shume_) и Срђан Цицмил.
