14. Видовдански успон на Ртањ (Уранак на Ртњу) (28.06.2015.)
Проверено нема ванземаљаца
20:00 Окупљање испред Челика.
20:15 Полазак. После пар заустављања у граду и околини ради прикупљања преосталих саучесника овоноћашњег планинарског пешачења, Неле турс силовито избија на аутопут.
23:00 Долазак у село Ртањ на 600 мнв. Почетак успона заказан је за 00:30 тако да смо добили сат и по времена форе да се раскомотимо, распиштољимо и припремимо за старт. Где ћемо, шта ћемо, наравно, у оближњи ресторан. После кратке дебате о неопходности наручивања, одлучујемо се за мезетлук који се претворио у обилну вечеру. Ћевапи су били на менију.
00:35 Са малим закашњењем, убедљиво на челу колоне, али са сасвим супротне стране, придружујемо се остатку ноћних планинарских птица. У рукама и на челима причвршћене батеријске лампе осветљаваше пут, шљаштећи и откривајући мраком сакривене идентитете.
Из оближњег села чујемо трештање музике. Планински рељеф, идеалан за преношење звучних фреквенција, допремао је музику чистих и јасних тонова. У свему томе ништа не би било лоше осим то да врста музике која је допирала до нас те прохладне ртањске вечери није била Грајндкор метал.
Како сам касније сазнао, изгледа да је неки андерграунд фестивал био у току и баш се некако потрефило (да ли случајно или намерно од стране неке „интересне“ групе) да буде организован истовремено са одржавањем Видовданског празника. Звучало је као да се сам ђаво дерња и вришти из самог пакла и овде бих константовао да тих првих сат времена успона колико је то још трајало, није било нимало пријатно. Ноћ предивна, свежа и мирисна, а аутохтони звукови природе у сневању ђаволском дреком сатрвени. Делимично због тога, а делимично и због самих карактеристика ноћног планинарења, темпо хода је од почетка био јаког интензитета.
Ајд’ сад мало и о тим карактеристикама. Главна је чињеница да простор који вас окружује има радијус видљивости од само неколико метара. Нема лепих погледа, нема лепих предела, нема потребе за честим фотографисањем, тако да нема ни много разлога за успутна заустављања и паузе. То је као прва, а као друга уочена карактеристика је да већину учесника сачињавају млади људи. Јер када могу “Љаксимус“-и, “Кристал“-и, “Бирлендов“-и и остале ноћне фабрике лудих провода да буду дупке испуњени до првих зракова сунца, онда зашто не би могла и планина? А камоли тек ова Ртањска, ванземаљска.
Идемо кроз шуму. Стаза ширине две траке (једна трака један човек). Лампе жутих и белих штедљивих сијалица, већег и мањег домета, са дужим или краћим светлосним сноповима пресецају тмину и дрско узнемиравају уснули животињски свет, а нама, агресорима на тај идилични природни амбијент омогућавају кретање. Колона густе структуре, човек човеку за петама. Опција претицања у пуном замаху. Ћевапска енергија букти.
01:15 Већина колоне је иза мене. Прошао сам чело јурећи за остатком тима, а и помало бежећи од оне ненадане демонске филхармоније. Стаза испред мене чиста, празна, слободна. Лакше се дише. Али и више уздише. Успон константан и стрм. Кршевита подлога захтева опрез у покрету. Букова шума и густо жбунасто растиње као окружење.
Одмакујући се од остатка колоне, иза леђа чујем кораке. Темпо ми је константан, уједначен и брз. А кораци упорни. Тик иза мене, у стопу за мојим стопама. Неко неписано планинарско правило каже да кад ти је неко за петама, културно се зауставиш са стране и пропустиш ужурбаника да прође. Што се моје тренутне позиције тиче, и ја и мој пратилац смо спадали у ужурбанике, тако да с обзиром на своју велику брзину кретања реших да нема смисла да се користим овим неписаним правилом планинарског саобраћаја и настављам напред несмањеном жестином.
Успон постаје јачи, кршеви постају чешћи и доминирајући фактор на стази. Брзина благо смањена у складу са тереном док темпо остаје на идентичном нивоу. По звуковима које чујем, за верног пратиоца иза мене почињем да преовлађујем у мишљењу да је нежнијег пола и да би могла бити нека изузетна планинска лепотица, а можда и неодољиво прелепа, премда зла чаробница, која приметивши ме, на први поглед страсно се заљубила и решивши да ме стигне по сваку цену, дахће ми за вратом и својом слепом упорношћу не дозвољава ми да јој умакнем. А онда сам се пробудио и нагло одлучио да разоткријем пратиочев идентитет. Укопавам се у месту и војнички правим надесно круг. Лампом у лампу, лицем у лице. Одакле си, одатле. Како се зовеш, тако и тако. Верни пратилац јесте нежнијег пола и долази из Кладова. На лицу места оснивамо дружину и газимо даље. Сада већ успон постаје приметно лакши. Кроз причу минути су краћи.
Ванземаљаца, свемирских бродова и осталих чудеса о којима редовно трабуњају празноверним народним масама и даље нигде на видику. Само снопови лампи који ласерски пресецају мрак. Људска машта је поље са бескрајним хоризонтима. Блиски сусрети треће врсте одложени су за нека срећнија времена.
Месец је јарк, наранџаст, са тенденцијом преласка у црвено, као сунце у заласку.
01:54 Сустижемо пешадију из првих редова и продужавамо даље у комплетном саставу. Остављамо шумовите пределе и избијамо на чистину која ће се протезати све до самог врха. Доле у подножју светлосни снопови шарају по мраку. Лампа је ове ноћи свако гпланинара најбољи пријатељ и брат. Понеки жбун, понеко омање дрво. Поглед “пуца“, “убија“. Али џаба. Убио га мрак.
Идемо даље. Темпо је динамичан. Ветар, осокољен брисаним планинским простором, бескомпромисно шиба по ознојеним планинарским главама, немилосрдно се поигравајући са натопљеним од зноја мајицама. Застава, у недостатку капе, око главе свезана. Одједном, као гром из ведра неба, из мрклог мрака у прве редове пристижен још један пешадинац из Јагодине. Уз једну Кладовчанку и Смедеревца комада четири, сачињаваће први ударни антиванземаљски одред те 626. Годишњице Видовданског боја.
До врха остатак стазе је у серпентинама, са повременим, малтене вертикалним пречицама које је препречавају. Крш,ближећи се циљу све више и више присутан.
02:52 После рекордних 2 и по сата успона (просек је 3 и по) први избијамо на вр’ брда! 1565 мнв је наше. Моје, по трећи пут. Браво за нас. Чувари Видовданског крста, кога су специјално донели за празник и поставили на остатак од западног зида капеле пожелеше нам добрдошлицу. Православни крст, дрвене грађе, новије израде, старохришћанског изгледа, са 8 кракова, познатији као патријаршијски или руски, обасјан светлосним снопом са рефлектора, а црпећи струју из агрегата, у овој свечаној прилици поносно је обележавао највишу тачку Ртња. Са звучника духовна музика. Смирење. Предах. Стабилизација.
У улози леденог џиновског фена ветар и даље непоколебљив, тако да после кратког позирања објективима, решавамо да запоседнемо бусију и збијемо густо редове. Уза зид што гледа на југ наслонисмо се, седосмо, легосмо, завалисмо. Некаквом врстом покривача сличним јоргану и једним шаторским криломпокрисмо се, умотасмо, шћућурисмо, приписмо, стегнусмо, згрчисмо се. Мало цвокотасмо, мало следисмо, мало ватреном шљивовом течношћу се загрејасмо, па наново смрзосмо. Ту и тамо задрхтасмо, па још јаче згрчисмо, ћебадију стиснусмо, па се погледасмо, и од немоћи у супротстављању упорној хладноћи блесаво засмејасмо. Сат дугих времена, чекајући сунце, тако ти ми проведосмо.
04:00 Устај војско на ноге! Али не да радимо чувене склекове као у безобразној војничкој песми већ да дочекамо сунце и испратимо његову ранојутарњу гимнастику.
Главнина смрзнутог планинарског света окренута је ка Истоку. Ветар, из поштовања према следећем наступајућем небеском извођачу у његовој показној тачки неприметно је устукнуо, и са собом у повлачење са борбеног положаја хладноћу из костију повукао (за шта смо му били неизмерно захвални).
Као девојка у недоумици око најподеснијег избора гардеробе за излазак, мењајући сијасет дезена испред огледала, а све у жељи да буде што упечатљивије од мушког пола примећена, тако је и сунце своје модификације пред излазак на небеску сцену правило. Из црног у модрикасто, тамно плавкасто и у средини белкасто, а временом претежно розикасто, јарко, шљаштеће и дречаво, широко развучена линија на небу се стварала.
Предео се осветљавао, зора је зарудила, а незнано одкуда мелодија птица је пристизала. Поглед се пружао миљама далеко, услед магле и облачности не баш комплетно за око употребљив, али на пристојном нивоу. Планинари су се намештали, заузимали погодне позиције, подешавали и себе и фотоапарате, чекајући појаву ужарене космичке сунчане лопте.
04:50 Ево га. Ужарено, папрено, дречаво и розикасто, директно из небеских недара, као најсјајнија тачка на небу, стидљиво, сунце се појавило. Полако, опрезно, намешта се, ушушкава, заузима положај, застајкује, позира, и након пар прекратких тренутака нестаје са видика. Највероватније ће бити да се јадно и неприпремљено узнемирило и постидело од толике масе знатижељних планинарских папараца и блицева и брже боље решило да заврши своју кратку епопеју вратившисе у свој свемирски дом, притом апелујући на зачуђене облаке да га у повлачењу покрију. Чак је и магла припомогла.
05:15 Започињемо повратак. Ноге уморне, колена клецајућа. Најбоља препорука за кретање – Полако, али сигурно. Амбијент добија на бојама. Зелен, жут, стеновит, сив, од разнобојног цвећа шаренолик, резимирамо, поприлично разнолик.
Пар струкова хајдучке траве позајмићемо за потребе чаја. Друидска посла.
08:10 Долазак у село. Заседамо у најудобнији део ресторана, са најмекшим фотељама. Тешко је одредити у ком делу тела се осетило највеће олакшање. Леђа, бутине, колена, стопала, рамена, плућа, све је вапило за овим окрепљујућим тренуцима одмора и утопљавања. Комшијски сепаре запоседа групица лепшег планинарског пола из Зајечара. Неке сасвим слатке и фине младе дамице.
Наручујемо чај који добијамо као млаку обојену водицу. Неки га испијамо, неки га рекламирамо и добијамо замену. Добијамо и некакво штуро објашњење о промени боје шоље услед температурних промена течности у њој. Врло дискутабилан доказ да је ту све како треба, само смо ми превише исцрпљени па нисмо у стању да разликујемо вруће од топлог или једноставно некаква виша ванземаљска технологија неразумљива нама регуларним смртницима. Нема везе. Одлучујем се за репете. Треба загрејати хладне кости. Пролази 10 мин. Госпођа конобарица“фијуче“ поред нас као поред турског гробља, носећи другима наручено.Можда је заборавила. Следи културно питање уз културан осмех: “Госпођо извините, чај, јел стиже?“. Госпођа застаде, као бичем ошину ме севајућим погледом, и једва кроз зубе нервозно прогунђа “Сад ће“, и пројезди даље.
Пролази још 10 мин. Од госпође и чаја ни трага ни гласа, ни мириса ни стаса. Добро. Устајемо и одлазимо на оброк.
Мало се и апетит повратио и реших да се упутим у двориште куће у коме је био стациониран казан за бесплатним ручком. За то време остатак тима“оверава“ по фотељама у покушају спавања. Мајстори су спремили чорбаст гулаш од печурака. Био је укусан.
10:00 После малих перипетија око одгонетњавања порекла течности која је цурила са неког места из предела мотора, полазимо за Смедерево.
12:45 Долазак кући.
Техничке карактеристике:
– Стаза дужине 15км, и успон и силазак са јужне стране
– Пређена висинска разлика 990 м
– Учесника око 250. Од тог броја, 17 челичних
– Укупан утисак: ВРЛО ДОБРО!
Порука Ртњу: Остај нам добро, доћи ћемо опет!
Срђан Цицмил, учесник на акцији